Bilo je to pred Božić i moja žena i ja smo otišli u jednu veliku robnu kuću da kupimo poklone za našu unučad. Te godine je bila vrlo popularna jedna lutka koja se zvala ’’Golicaj me Almo’’. Ta lutka se smejala zaraznim smehom kad joj se protrlja stomak. Klinci su bili ludi za tom lutkom i bilo je teško da se nađe. Ovog puta smo se desili u radnji kad su baš dobili isporuku tih lutki i posle malog reda uspeli smo da je kupimo.
Zabava počinje sada. Ja sam nosio lutku i neprestano sam je golicao. Bilo mi je zabavno da gledam ljude kako se okreću da vide ko se to tako smeje. Mojoj ženi je to valjda dosadilo i rekla mi je ’’Aman čoveče dosta sa tim, zasviraj i za pojas zadeni’’. Pogledao sam je i upitao dali je ona to ljubomorna što ne golicam nju i istog momenta sam je zagolicao po stomaku. Počela je da se smeje i što se više smejala više sam je golicao, bilo mi je zabavno i nije me interesovala gomila ljudi oko nas. Smejala se toliko da je morala da čučne baš na prilazu za pokretne stepenice. Ja sam stajao iznad nje, vrlo ozbiljan i pitao je šta je to toliko smešno. Prestao sam ali je već bilo kasno, upiškila se.
Interesantno je da niko nije reagovao, niko zastao, niko komentarisao. Dok smo se vozili kući oboje smo se smejali jer smo upoređivali šta bi se desilo da smo bili u Beogradu. Počeli smo sa komentarima prolaznika, mentalno stanje, matori pa izlapeli i tako dalje.
Možda to i nije bilo prikladno ponašanje ali je bilo zabavno.
Nisam uvek takav, poznat sam kao vrlo ozbiljan, tih, miran i povučen i pomalo luckast.
