Ljudi, divni ste, hvala na svakoj napisanoj reci!
Hm, pa ovako...Moji otpori su prejaki, bojim se. Mozda se nekada ohrabrim, ali sada ne mogu. Krivo mi je sto je tako, ali ne mogu da se pravim da sam hrabrija nego sto jesam sada. Navlacim masku ravnodusnosti u njegovom prisustvu, izbegavam njegov pogled i svaku situaciju da pricam s njim. U mojoj masti, on i ja smo negde daleko- a da, u fantaziji smo na moru

Tamo razgovaramo, zagrljeni se setamo pored obale mora, ljubimo se, ogledam se u njegovim zaljubljenim ocima...
Ne mogu da prihvatim cinjenicu da je on toliko mladji od mene. Mozda sam previse racionalna. Ili ubijam ono najbolje, najcistije, najemotivnije u sebi? Sigurno.
Nekada kazem sebi- da mu je zaista stalo do mene nasao bi nacin da mi to direktno kaze.Kako su recite njegove oci, gestovi, sve sto kaze... S druge strane, i da hoce,moje ograde su tu. Jao, jao! Sama sam. Ne postoji niko drugi. Mozda pored svega i nemam pravo da od Univerzuma trazim pravog muskarca. Mozda mi ga je poslao, mozda je to ovaj klinac, a ja se previse bojim da priznam to...