Ova priča je jedan segment moga života.
Kupili smo našu prvu kuću u Kanadi i deca su se setila obećanja koje smo im dali još u Beogradu da ćemo imati psa kad budemo imali kuću. To nije bio problem jer i sam volim pse a kao dete smo uvek imali psa i rekaosam deci da će se to obećanje i ispuniti. Baš u to vreme me je jedan kolega na poslu pitao dai sam zainteresovan za kučence jer se njegovakučka okucila. Pristao sam i tako je naša porodica dobila još jednog četvoronogog člana. Imala je samo nekoliko nedelja i živela je sa nama 14 godina kada je došlo vreme da ide u ’’pseći raj’’. Postala je deo svih nas i taj gubitak je bio vrlo težak za sve nas. Uzelo je nekoliko meseci da se ponovo normalizujemo. Tada sam rekao da za mene više ne dolazi u obzir novo kuče i žena se složila jer nismo mogli ni da zamislimo da ponovo prolazimo kroz tako nešto.Od tada je prošlo više od 20 godina i ja sam ostao čvrsto na odluci ma da je žena pokušavala nekoliko puta da me ubedi.
Tog leta nam je dosla u desetodnevnu posetu nasa ćerka iz mesta gde na živi. Jednog dana sam video da koja žena i ćerka gledaju novine i da se nešto domunđavaju.Nisam obraćao pažnju jer sam mislio da su videle neku rasprodaju a Baš smo se spremali da idemo u varoš. Onda je ćerka došla sa novinama kod mene i pokazala mi sliku nekog psa, oglas iz ustanove za prihvatanje napuštenih životinja. Rekla mi je da bi želela da vidi tog psa. Na moje pitanje zašto bi joj uopšte trebao još jedan pas rekla je da je uvek želela da ima Labradora. Nisam hteo da se raspravljam, samo sam rekao da možemo da idemo ali ako je to neka mućka a verovao sam da jeste, neće moći.
Stigli smo tamo i videli tog psa i niko nije bio impresioniran sa njim. Njih dve su počele da zaviruju u kaveže i da gledaju ostale pse a ja sam izašao napolje da popušim. Vrlo brzo sam ih video da su izašle u dvorište sa nekim psom. Njih dve su nešto pričale a pas je sedeo pored njih. Ja sam bio destetak metara udaljen i imao sam utisak da me pas gleda pravo u oči. Lepo je izgledao sa lepom kovrdžavom dlakom. Instiktivno sam je pozvao i ona je (bio je to ženski pas) dotrčala pravo ispred men , zaustavila se i gledala me. Rekao sam joj a i rukom pokazao da sedne i ona je sela. Onda sam joj rekao i pokazao da ostane tu a ja sam počeo da se udaljavam. Nije se pomerila dok je nisam ponovo pozvao i tada je nastao niz komandi, da hoda kad ja hodam, da stane kad ja stanem i priznajem da sam bio impresioniran. Žena i ćerka su nas posmatrale i žena me upita dali to znači da imamo psa. Rekao sam da još nisam siguran. Razgovarali smo sa službenicom i dobili razne informacije a jedna mi se nije svidela, naime Muffy (tako joj je bilo ime) je već bila 10 godina stara što znači da joj je ostalo još dve do četiri godine života. Žena je rekla da to ne mari i da kolikogod živi imaće topli dom i da ćemo zajedno biti srećni.
Onda je službenica predložila da izvedemo Muffz napolje na ulicu vidim kao će to biti. To smo i učinili, sve je bilo OK i kada smo se vratili žena je otvorila vrata od auta da nešto uzme a Muffy je uskočila unutra. Ni govora o tome da izađe napolje, ukopala se pa ni makac. U međuvremenu je i službenica izašla napolje, videla situaciju i rekla da ide da spremi papire jer vidi da je Muffy izabrala nas.
Pitam se ko je tu koga privukao i ko je koga izabrao? Izgleda da je bilo uzajamno.
Ni sekunde nisam zažalio što smo je usvojili i verujem da ona nije bila običan pas. Mnogo mi je značila i pomogla kad je moja žena umrla. Živela je još godinu dana i nekoliko meseci posle smrti moje žene i onda me je i ona napustila. Stotinu puta sam rekao da je ona bila neka vrsta Anđela, pojavila se u moj život u određeno vreme, ostala određeno vreme i netala kad se njena uloga završila.
- photo (1) copy (29).jpg (117.19 KiB) Viewed 3939 times
i danas tesim druge kada zaplacu za svojim ljubimcem pa i mene rasplacu 
slucajnost ili???